• Sime Perića 1, Zvornik, Republika Srpska, 75400, Bosna i Hercegovina
  • +387 56 211-100

(MARINA NOVAKOVIĆ, MAGISTAR PSIHOLOGIJE, SPECIJALISTA MEDICINSKE PSIHOLOGIJE, PORODIČNI PSIHOTERAPEUT )

Marina

ASinfoKako ova novonastala situacija utiče na psihički život ljudi, da li pogađa više mlađu ili stariju populaciju ili nema pravila?

M: Najpre, moramo uzeti u obzir dve bitne karakteristike novonastale situacije – to su brzina i iznenadnost izbijanja epidemije i nepoznatost nove bolesti. Retko ko je pomislio da će vesti koje smo slušali iz daleke Kine, za svega par meseci, postati i naša realnost. Nije postojao period postepenog prilagođavanja na okolnosti, već smo u roku od nekoliko dana bili prinuđeni da potpuno promenimo život i reorganizujemo funkcionisanje na svakodnevnom nivou. S druge strane, činjenica da je Covid 19 nov virus o kome se na početku nije znalo ništa, a i trenutno smo u fazi istraživanja i dolaska do novih saznanja, govori o visokom stepenu neizvesnosti, gde su nejasni ishodi bolesti, težina simptoma i posledice koje ostaju. Takva atmosfera neizvesnosti predstavlja glavni izvor stresa i okidač je za pojavu anksioznosti, depresivnosti, straha i u nekim slučajevima panike. Uz to, često su pridružene promene raspoloženja, iritabilnost, nesanica, ljutnja, iscrpljenost i umor, ali i mnogi drugi psihosomatski simptomi. Javlja se i povećana upotreba alkoholnih pića i cigareta.

Što se tiče populacije koja je najviše pogođena, rekla bih da su to direktno ugrožena lica, tj. starije osobe i osobe sa drugim, pridruženim bolestima. Međutim, neka istraživanja na kineskoj populaciji, pokazala su da su pod većim rizikom od anksioznosti tokom epidemije osobe ispod 40 godina. Ispostavilo se da sa brojem godina raste i otpornost na stres i da starije osobe u većini slučajeva već imaju izgrađen mehanizam emotivne samoregulacije. Pokazalo se i da su žene više pogođene stanjima anksioznosti i depresivnosti nego muškarci. To se može objasniti višestrukim ulogama koje žene preuzimaju – na mnoge je spala briga o porodici i domaćinstvu, uz istovremeno ispunjavanje profesionalnih uloga i radnih zadataka. Na kraju, ne postoji osoba koja na neki način nije pogođena ovom situacijom, bez obzira na uzrast i pol. Pitanje je na koji način se svako od nas nosi sa sopstvenim reakcijama na stresne okolnosti.

ASinfoDa li se vanredna stanja ovog tipa mogu posmatrati kao traumatična za neke psihički osetljivije ljude, može li se očekivati pojava Posttraumatskog stresnog poremećaja kao što se to dešavalo posle rata ili neke druge traumatične situacije ili je ovo stanje ipak nešto prolaznog i kraćeg vremenskog trajanja koje će proći mnogo bezazlenije?

M: Svakako da ovakva stanja za neke osobe mogu predstavljati traumatično iskustvo, bilo da su osetljivije ili ne. Ukoliko reakcije na stres postanu intenzivnije i potraju duže vreme, biće i veći uticaj na psihičko zdravlje. To  ne zavisi samo od osobe, nego i od spoljašnjih okolnosti.

Pojava posttraumatrskog stresnog poremećaja u budućnosti delom zavisi i od daljeg razvoja situacije u zemlji. Po definiciji, trauma je događaj koji je izvan granica uobičajenog ljudskog iskustva i koji je izrazito neugodan gotovo za svakog. To može biti ozbiljna pretnja životu ili telesnom integritetu, ozbiljna pretnja bliskim osobama, iznenadno uništavanje doma ili cele zajednice, pogled na drugu osobu koja je povređena i umire. Scenario u Italiji i Španiji se prilično podudara sa opisanim. Da li ćemo biti u situaciji u kojoj su oni, zavisi direktno od nas samih i pridržavanja mera predostrožnosti, kao i od pravovremene reakcije vlasti na krizu, kako zdravstvenu, tako i ekonomsku koja neminovno prati ovu prvu. Suvišno je govoriti kakve posledice po medicinskog radnika ostavlja situacija gde mora da odluči ko dobija respirator i ko će preživeti, u odnosu na istog tog radnika u situaciji gde virus nije uzeo toliko maha i gde ne postoji preopterećenje zdravstvenog sistema. Takođe, razlika u traumatičnom iskustvu će postojati i u odnosu na zaraženu osobu koja je bila životno ugrožena i nekoga ko nije bio zaražen, ali je zahvaćen vanrednim merama. Simptomi PTSP-a biće teži za osobe koje su imale visok rizik od smrtnosti i bile su bez prijatelja, rodbine. Drugo, neki će izgubiti svoje bližnje i sve to zajedno ostaviće duboke posledice. Neka istraživanja pokazuju da će 10% ljudi pogođenim koronavirusom razviti mentalne poremećaje, između ostalog i posttraumatski stresni poremećaj.

Bitno je reći i da nas naša prethodna istorija čini sklonijim PTSP-u. Pojedine ljude neki aspekti ove situacije “prebacuju” u prošla iskustva kada im je bila ograničena sloboda, kada su se osećali bespomoćno, beznadežno i očajno. Mnogi su imali uverenje da situacija u kojoj su, nikada neće proći i da će patnja trajati još dugo. To su mogle biti situacije ranijeg zlostavljanja i/ili maltretiranja, ali i iskustva prethodnih ratova, bombardovanja i progona. U istoriji naše države takva iskustva nažalost postoje, te treba biti posebno obazriv na ove pojave i spremno odreagovati na potrebe ljudi kod kojih trenutna situacija pokreće emocionalne reakcije na traumatska iskustva od ranije.

ASinfoDa li su neizvesnost i odsustvo egzistencijalne sigurnosti okidač koji stvara problem ili to nužno mora biti neki drugi izvor stresa, straha od samog virusa koji pravi problem širom sveta?

M: Neizvesnost i odsustvo egzistencijalne sigurnosti postojali su i pre virusa i ovako ili onako su bitan izvor stresa. Sada imamo situaciju u kojoj je strah od virusa pojačao neizvesnost, a ekonomske posledice pandemije, gurnule su mnoge u egzistencijalnu nesigurnost. U takvim uslovima preživljavanje je prioritet i mnogi nemaju dovoljno resursa da brinu o mentalnom zdravlju, potraže pomoć ili da se bave ličnim razvojem. Zato je, između ostalog, bitno razviti mrežu psihološke pomoći na nivou sistema, u vidu telefonskih linija savetovališta, gde ljudi potpuno besplatno mogu da se obrate za pomoć. Ovo će biti potrebno ne samo tokom vanrednog stanja, nego i u periodu nakon, kada će se posledice osetiti zasigurno još neko duže vreme.

ASinfo: Da li se ovo vanredno stanje odražava na rad vaše službe tj. da li možda ostvarujete neki vid komunikacije sa pacijentima kojima je potreban savet ili mišljenje za vreme kada vladaju preporuke fizičke i socijalne distance u komunikaciji kako bismo sprečili mogućnost širenja virusa?

M: U skladu sa aktuelnom situacijom i pravilima koja su stupila na snagu, a tiču se organizacije rada Doma zdravlja, Centar za zaštitu mentalnog zdravlja prima samo hitne pacijente. Trijaža se vrši na ulazui u Dom zdravlja, kako za našu službu, tako i za sve ostale. Nadleži lekari i medicinsko osoblje nakon konsultacije sa nama puštaju pojedine pacijente u prostorije naše službe, a za sve ostale smo dostupni putem telefonskih linija. Svakodnevno komuniciramo sa našim  pacijentima putem telefona, takođe su aktivni brojevi “Psihološkog savetovališta” koju smo pokrenuli na predlog Gradske uprave, a u saradnji sa obrazovnim ustanovama. “Psihološko savetovalište” ima za cilj pružanje prve psihološke pomoći svim osobama koje se nalaze u izolaciji ili se teško nose sa trenutnim stanjem pandemije virusa.

ASinfoNa zapadu je odavno trend da mnogi građani imaju svog advokata i psihologa, da li je tome kumovao životni tempo ili je to trend koji društvo nameće kao potrebu?

M: Rekla bih da se životne okolnosti drastično i ubrzano menjaju i da je ta potreba za psihološkim savetovanjem istinska i autentična.  Pred nama su novi zahtevi za prilagođavanjem – tempo, ali i sam kvalitet života nose sa sobom brojne izazove. Živimo u vremenu nestalnih odnosa, neizvesnih poslova, nejasne porodične i profesionalne raspodele uloga, sve većeg jaza siromašnih i bogatih, tehnologija dostiže neizmerni razvoj, a sve to zajedno menja naše navike, želje, potrebe, ponašanja, emocije i kognicije. Neki mehanizmi koji su ranije bili dovoljni da izađemo na kraj sa problemom, često bivaju prevaziđeni i mogu nas ometati. Odličan primer za to je preterana briga kao mehanizam koji nam daje lažan osećaj kontrole i iluziju sigurnosti. Nekada je briga imala funkciju pripreme za opasnost, ali u današnjem, modernom svetu, retko kad je adaptibilna. Na kraju, sve što nam hronična briga može doneti jesu strah i anksioznost koji nas paralizuju da preduzmemo konkretne korake ka rešavanju problema. Na primer, psiholog vam tu može pomoći da prihvatite da život nosi puno nesigurnosti i da nije pitanje njenog uklanjanja, nego načina na koji ćete se izboriti sa tim. Kada to prihvatite, oslobađa se velika energija za suočavanje sa problemom, koja je ranije ulagana u preteranu brigu.

ASinfoKako ljudi reaguju na panična stanja, da li stres može da izazove panični napad ili neku vrstu poremećaja?

M: Stres može dovesti do raznih psihičkih stanja, između ostalog i do paničnih napada.  Panični napad je praćen jakim doživljajem uznemirenosti, koja se tumači kao znak nadolazeće katastrofe, nečeg strašnog i izuzetno nepoželjnog, osećaja gubitka kontrole nad sobom. Ključ je u reči „tumačenje“.  Kao što to biva sa simptomima iz anksioznog spektra, važnu ulogu igraju naše kognicije, u ovom slučaju iracionalne misli. Kako ćemo interpretirati određeni događaj i koji značaj ćemo mu pridodati, vodi nas u određene emotivne reakcije. Misli koje idu u pravcu „umreću, poludeću, ovo ne sme da mi se dešava“, „nepodnošljivo je“, potrebno je zameniti sa nekim realanijim kao što je „neprijatno je, ali će proći”. Isti princip donekle važi i za druge stresne reakcije. Neki događaj sam po sebi ne može biti dobar ili loš. Procena stresnog događaja kao nečega što prevazilazi naše mogućnosti ili ugrožava našu dobrobit, čini da to postane stresno za nas. Mi određujemo zašto i u kojoj meri nam je nešto stresno. Naravno, za traumatske događaje skoro da ne postoji čovek koji ih ne bi procenio kao stresne, ali drugačijim pogledom na situaciju i pažljivim procenama, možemo ublažiti efekte steresora.

Stres može izazvati i druge vrste poremećaja. Svako stanje koje traje dugo, može prerasti u poremećaj.  Međutim u kontekstu krize, treba biti oprezan i istaći kako je sve što se sada oseća “normalna reakcija na nenormalne okolnosti”(ovu rečenicu prečesto čujemo u poslednje vreme). U tom smislu, ne nosi sve potencijal patološkog i možemo očekivati da će nakon okončanja krizne situacije, veći broj ljudi uspeti da povrati zadovoljavajući nivo funkcionisanja.

ASinfoOno što možda zanima mnoge čitaoce, možete li navesti razliku između onoga čime se bavi psiholog i psihijatar?

M: Mnogi ljudi ne prave razliku između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta. Najkraće rečeno, psihijatar je doktor medicine koji može da prepisuje lekove. Nakon Medicinskog fakulteta, završava specijalizaciju psihijatrije. Psiholog ima diplomu psiholoških nauka i za razliku od psihijatra ne prepisuje lekove. Psiholog je završio Filozofski fakultet, a klinička psihologija je jedan od smerova. U Republici Srpskoj, kao i u Srbiji postoji mogućnost završavanja specijalizacije iz medicinske psihologije, na Medicinskom fakultetu. Na taj način psiholozi su direktno uključeni u dijagnostiku psihijatrijskih pacijenta, te uz znanja stečena na specijalizaciji adekvatnije mogu da odgovore na potrebe kliničke prakse. Alat psihologa jesu dijagnostički testovi i psihološko savetovanje. Mnogi psiholozi, ali i sve veći broj psihijatara, usavršavaju se u domenu psihoterapije. Psihoterapija predstavlja proces postepene promene individue ka željenom stanju uz struktuisano vođstvo terapeuta. Dakle i psiholozi i psihijatri mogu biti takođe i psihoterapeuti, a da bi to postali, prolaze određenu edukaciju i obuku spram izabranog psihoterapijskog pravca. Edukacija iz psihoterapije traje nekoliko godina (od 4 do 7). Nedoumice oko ovih zanimanja najviše muče osobe kojima je potrebna pomoć. Odluka o tome kome se obratiti najviše zavisi od vrste problema sa kojim se osoba suočava, ali i motivacije za promenom. Svakako nećete pogrešiti kome god da se obratite, jer vas i psiholog i psihijatar mogu uputiti na odgovarajuću podršku.

Birajte osobe koje su stručne i koje imaju potrebno obrazovanje, a u slučaju psihoterapeuta, one koje su prošle višegodišnju edukaciju o čemu svedoči sertifikat. Druga bitna stvar je da pratite da li vam terapeutov pristup odgovara. Neki će koristiti metode i tehnike koje za vas možda uopšte neće biti korisne, bilo da se radi o psihologu, psihijatru.­­ Svaka osoba je individua za sebe i ono što će nekom pomoći, ne mora da znači da hoće i Vama. Pratite svoj osećaj. Da li Vas neko tretira kao dijagnozu ili kao osobu, treba da bude dovoljno za odluku da li ostajete ili tražite dalje.

ASInfo: Da li čovek može metodom nekog mehanizma odbrane da izgradi pozitivan stav ili je to sve u nekim naslednim osobinama i zavisi od ličnosti i njenih osobina kod svakog ponaosob? Da li nas stavovi poput „biće dobro“, „proći će i ovo“ štite od nas samih i dižu naš prag tolerancije na stres ili je moguće da tako nekim usvojenim načinom razmišljanja zaštitimo i od spoljašnjeg izvora stresa, a to su događaji na koje ne možemo da utičemo, kao npr. širenje virusa ili strah od ekonomske krize?

M: Pozitivan stav delom može zavisiti od osobina ličnosti. Poznato je da su osobe sa neuroticizmom, kao crtom ličnosti, sklonije doživljavanju sveta kao negativnog. Generalno, karakteriše ih visoka emotivna reaktivnost, te su osetljiviji na stresore i frustracije svakodnevnog života, što pokazuje i intenzitet i dužina njihovih reakcija. Međutim, ne bih priču o pozitivnim stavovima svela na nasledni faktor i zavisnost od karaktera. Ulogu igra i iskustvo osobe i njeno okruženje, što znači da su promene moguće. Tako, poruke “proći će i ovo” mogu biti poruke ohrabrenja i zdravog pristupa krizi. Svakako je bitna perspektiva da nešto stresno, poput sadašnje krize, neće večno trajati i da će proći. Međutim i ova priča ima drugu stranu. Bitno je da poruka ohrabrenja ne nosi prizvuk “moranja”. Sve češće svedočimo pojavi raznih savetnika, laika, koji vrše ono što se naziva “tiranija srećom”. Apsolutni zahtevi da su poželjne jedino pozitivne emocije i pozitivan pristup krizi, dovode do toga da se osoba oseća krivom zato što ima   “negativne” emocije. Sve negativne emocije koje proživljavamo u ovom kontekstu, a i u svakom drugom, potpuno su normalne. Nije sramota osetiti se uplašeno, tužno, bespomoćno. Svaka emocija je tu da nam signalizira šta treba da promenimo i u kom pravcu da idemo.

Smatram da je, posebno u kriznim situacijama, optimizam koji nema osnovu u realnosti, kontraproduktivan i da može doneti više štete nego koristi. U situacijama neposredne opasnosti veoma je bitno realno proceniti stepen rizika i preduzeti sve korake kako bismo zaštitili sebe i druge. Nikakvi mehanizmi poricanja ili potiskivanja onoga što se dešava, ne bi bili prihvatljivi.

ASinfoDa li je prag tolerancije na stres posle svakog stresa niži, tj. da li će dužina neizvesnosti i loših okolnosti uticati direktno na to koliko će ljudi moći da ostanu pozitivni i stoički promene tokom ovog stanja?

M: Koliko će ljudi moći da ostanu pozitivni i izdrže promene tokom ovog stanja, zavisi od trajanja ove krize, njenog intenziteta i od same osobe. Mi svakako možemo uticati na prag tolerancije na stres. Biti  tolerantan, odnosno otporan na stres ne podrazumeva da osoba nikada ne doživi stres i da je potpuno imuna na njega. To znači da osoba u toj situaciji ima razvijene sposobnosti efikasnog savladavanja poteškoća, pri čemu oporavak od posledica stresa ne traje dugo. U psihologiji se ova otpornost naziva rezilijentnost. Rezilijentne osobe veruju da su u stanju da se suoče sa problemima i da će ih rešiti na konstruktivan način, dok se kod ostalih, stres akumulira i ima potencijal da ugrozi psihofizičko zdravlje i normalno funkcionisanje. Rezilijentnost nije nužna datost i nešto sa čime se rađamo. Moguće je razvijati i osnaživati konstruktivne strategije suočavanja sa stresom koje će ublažiti intenzitet naših emocionalnih reakcija i učiniti nas glavnim akterima razrešenja. Otpornost se uči i vežba.

ASInfo: Da li postoji nešto bitno u ovom trenutku što vas možda nisam pitao, a mogli biste kroz to da date neki koristan odgovor za građane, a ako ne, onda neka poruka optimizma za kraj razgovora?

M: Brinite o vašem mentalnom zdravlju podjednako koliko i o fizičkom. Niste slabi ako se obratite za pomoć, naprotiv, tu je snaga. Svaka kriza nosi i potencijal za rast. Ovo može biti prilika da naučimo neke od strategija suočavanja sa problemom, ili da otkrijemo nešto što je već bilo u nama. Možemo učiti, makar to bilo iz lošeg iskustva. Ova situacija nas podseća i na to koliko je dragocena solidarnost u teškim momentima.